BLOG
Nedavno mi je na Instagramu izletelo gostovanje Ramba Amadeusa u Utisku nedelje, u kom govori o autoritetu i o tome kako je naš narod naučio da sluša autoritet, odnosno onoga ko je na vlasti. Pomenuo je i poslovicu koja nam je, kako kaže, nametnuta: „Veži konja gde ti gazda kaže“, čiji nastavak malo ko zna: „makar konj od tog i crk'o“. Rambo dalje govori o tome koliko su ljudi koji rade u institucijama podložni autoritetu, pa radije postupaju po volji onoga ko je na vlasti i ko im daje instrukcije, nego po zakonu.
To me je inspirisalo da napišem tekst o autoritetu i integritetu, i o tome zašto je ovo drugo važnije.
U svakoj zajednici ili organizaciji, počev od porodice, postoji neki autoritet koji se sluša. I to je važno, jer se u suprotnom ne bi znalo ko pije, a ko plaća, i lako bi moglo da dođe do haosa i anarhije. U poziciji autoriteta se često nalaze oni koji su kompetentni, koji imaju stručnost, znanje i liderske sposobnosti. Takav autoritet se sam izdvoji iz mase jednakih i sličnih. Uz osobu sa zdravim autoritetom, oni koji su hijerarhijski ispod nje osećaju se sigurno, zaštićeno, viđeno i poštovano.
Od osobe koja ima zdrav autoritet može mnogo da se nauči i vredi je pratiti, ali ni nju ne treba slepo i bezuslovno slediti. Ukoliko je neko na poziciji autoriteta, a ne poštuje one koji su ispod njega, takav autoritet treba dovesti u pitanje. Uostalom, svoje poverenje je dobro dati tek kada ga neko zasluži svojim delima, a ne poklanjati ga bezuslovno.
Ljudi sa prirodnim, zdravim autoritetom imaju i integritet, za razliku od nezdravog autoriteta, koji nije proizašao iznutra, već se veštački našao na nekoj poziciji. Zdrav autoritet imaju oni koji imaju razvijen sistem vrednosti i koji taj sistem vrednosti primenjuju i žive u svom životu. Oni se ne nameću, oni se jednostavno izdvajaju svojom izvrsnošću.
Nažalost, neretko se desi da se na poziciji autoriteta nađe i neko ko nema nikakve kompetencije, ali zato ima novac, moć ili podršku i zaleđe moćnijih od sebe. Takav autoritet je često nametnut spolja, nezdrav je, i dobro je da naučimo da ga prepoznamo kako ga ne bismo sledili. On se, kako bi zadržao svoju poziciju, često služi silom, ucenom, pretnjama i manipulacijom. Isto tako, iz sistema često isključuje one koji imaju integritet i koji samim tim „prete“ da ga ugroze. Nezdrav autoritet ne trpi ništa što nije u njegovom ličnom interesu, jer mu je upravo interes osnovna, a često i jedina vodilja.
Integritet je unutrašnji sistem vrednosti i principa koji pojedinac ne samo da neguje u sebi, već ga primenjuje i živi u svakom trenutku svog života. To je unutrašnji orijentir koji nam govori šta je ispravno, a šta nije, i koji nam je neka vrsta unutrašnjeg vodstva. Kada imamo integritet, nije nam teško da donesemo ispravnu odluku, čak i kada se ona kosi sa našim ličnim interesom. Jer lični interes nije jedna od onih stavki koje čine vrednosni sistem čoveka sa integritetom. Čovek sa integritetom vodi računa ne samo o sebi, već i o drugima, i svestan je da i on dobija kada drugi dobijaju. Ukratko, imati integritet znači raditi ono što govorimo.
Knjigu „7 navika uspešnih ljudi“ Stivena Kavija pročitala sam još kao tinejdžerka, i ona je mnogo uticala na moje formiranje, ali i na moj rad. U njoj se o integritetu govori mnogo. Kavi je, pišući knjigu, proučio literaturu o uspehu koja je izlazila u Americi tokom dva veka, i primetio nešto što mi se čini i danas vrlo aktuelnim. U starijim knjigama uspeh se vezivao za karakter: za poštenje, skromnost, hrabrost, pravednost, strpljenje, marljivost. Kasnije se fokus polako pomerio na ličnost i imidž, odnosno na tehnike kako da ostavimo dobar utisak, kako da utičemo na druge i kako da brzo dođemo do cilja. Kavi to naziva prelaskom sa etike karaktera na etiku ličnosti.
Iz toga proizlazi i razlika koju on pravi između dve vrste veličine. Primarna veličina je karakter, ono što jesmo kada nas niko ne gleda. Sekundarna veličina je ono što se vidi spolja: položaj, titule, ugled, novac, popularnost. Kavi kaže da mnogi ljudi imaju sekundarnu veličinu bez primarne, ali da takav uspeh nema na čemu da počiva i da se pre ili kasnije pokaže praznina koja je ispod njega. Kada sam ovo čitala, odmah sam pomislila na razliku između zdravog i nezdravog autoriteta. Zdrav autoritet je posledica primarne veličine, karaktera koji se vremenom pokazao kroz dela. Nezdrav autoritet ima samo sekundarnu veličinu, poziciju bez pokrića, i zato mora da je brani silom, pretnjama i manipulacijom, jer nema čime drugim.
Kavi pravi još jednu razliku koja mi je jako draga, a to je razlika između poštenja i integriteta. Poštenje znači da su naše reči usklađene sa stvarnošću, odnosno da govorimo istinu. Integritet ide korak dalje i znači da usklađujemo stvarnost sa svojim rečima, odnosno da držimo obećanja, ispunjavamo očekivanja koja smo kod drugih stvorili i radimo ono što govorimo. Drugim rečima, nije dovoljno da ne lažemo. Važno je i da iza onoga što kažemo stojimo svojim postupcima.
Kavi kao jedan od najjasnijih pokazatelja integriteta navodi i lojalnost prema onima koji nisu prisutni. Kada o nekome pričamo iza leđa, ogovaramo ga ili ga ponižavamo pred drugima, mi zapravo svima koji nas slušaju šaljemo poruku da bismo to isto uradili i njima čim se okrenu. Čovek sa integritetom se prema svima odnosi po istim principima, bez obzira na to da li su tu ili nisu, da li su mu korisni ili nisu, da li su iznad ili ispod njega. Nezdrav autoritet radi upravo suprotno: prema onima koji su moćniji ponaša se jedno, a prema onima koji su slabiji sasvim drugo.
Kavi govori i o tome da svako od nas ima neki centar oko kog organizuje svoj život. Neko je usmeren na novac, neko na posao, neko na partnera, neko na zadovoljstvo, a neko na to da udovolji drugima ili da pobedi onoga koga doživljava kao neprijatelja. Problem sa svim tim centrima je što su promenljivi i što zavise od spoljašnjih okolnosti, pa se i mi menjamo i ljuljamo zajedno sa njima. Kavi predlaže da u centar svog života postavimo principe, koje poredi sa kompasom koji uvek pokazuje sever, bez obzira na to kakav je teren i kuda vetar duva.
I tu se vraćam na Rambovu poslovicu. Kada nam je u centru odobravanje onoga ko je iznad nas, onda ćemo konja vezati tamo gde nam gazda kaže, makar konj od tog i crk'o. A kada nam je u centru unutrašnji sistem vrednosti, onda gazda može da kaže šta hoće, ali mi konja nećemo vezati tamo gde znamo da će mu biti loše. Ne zato što smo buntovni i što nam smeta svaki autoritet, već zato što imamo svoj kompas.
Prva navika o kojoj Kavi piše je proaktivnost, i on je objašnjava kroz misao Viktora Frankla koju i ja često citiram: između podražaja i odgovora postoji prostor, i u tom prostoru je naša sloboda da izaberemo kako ćemo odgovoriti. Reaktivni ljudi postupaju u skladu sa okolnostima, pritiskom i trenutnim osećanjima, pa su njihove odluke uglavnom odraz onoga što im se spolja dešava. Proaktivni ljudi postupaju u skladu sa svojim vrednostima, i to je ono što ih čini slobodnim.
Mislim da je ovo važno i za razumevanje onih koji radije slušaju volju moćnijeg nego zakon. Oni često nisu loši ljudi, već ljudi koji su reaktivni, koji su naučili da je bezbednije povinovati se nego zastati u tom prostoru i zapitati se šta je zapravo ispravno. Integritet nam upravo daje taj prostor i snagu da u njemu izaberemo odgovor koji je u skladu sa nama, a ne sa strahom.
Ono što mi se kod Kavija posebno dopada je što integritet ne posmatra kao nešto što se ima ili nema, već kao nešto što se gradi. On kaže da je integritet zapravo vrednost koju pripisujemo samima sebi, i da se gradi kroz sposobnost da sebi dajemo obećanja i da ih držimo. Ako stalno obećavamo sebi da ćemo nešto uraditi, a onda to ne uradimo, polako gubimo poverenje u sebe, isto kao što bismo ga izgubili u prijatelja koji nas stalno izneverava. A kada počnemo da držimo mala obećanja koja dajemo sebi, raste i naše samopoštovanje, i osećaj da smo ljudi na koje može da se računa, pa onda i drugi to počnu da osećaju.
Zato Kavi savetuje da krenemo od malih stvari. Da obećamo sebi nešto što je izvodljivo i da to ispunimo. Pa onda nešto malo veće. Tako se korak po korak gradi unutrašnji oslonac koji kasnije ne može lako da se poljulja, ni kada nam neko preti, ni kada nam neko nešto nudi.
Na kraju, Kavi piše i o stavu „dobitak za obe strane“ (win-win), i kaže da su za njega potrebne tri osobine karaktera: integritet, zrelost i mentalitet izobilja. Zrelost on opisuje kao ravnotežu između hrabrosti da kažemo i branimo ono što mislimo i obzira prema mislima i osećanjima drugih. Mentalitet izobilja je uverenje da ima dovoljno za sve, i da moj uspeh ne mora da bude nečiji neuspeh. Nasuprot tome je mentalitet oskudice, u kom je život kao kolač koji je jednom ispečen, pa ako neko drugi uzme veće parče, meni ostaje manje.
Ja sam Kavijevom win-win stavu dodala još jedan, treći win. Kroz godine rada i života sam shvatila da dobitak ne treba da staje samo na dve strane, na tebi i meni, već da je njegov pravi smisao u onome što sam nazvala win-win-win, odnosno dobitak za tebe, za mene, ali i za neku treću stranu na koju naša odluka utiče. Ta treća strana mogu da budu korisnici, naše dete, porodica, tim u kom radimo, firma, zajednica u kojoj živimo, pa i društvo u celini. Nije dovoljno da se nas dvoje dogovorimo tako da obojici bude dobro, ako je cena tog dogovora to što će neko treći, ko možda nije ni prisutan za stolom, biti oštećen. Pravi dobitak je onaj od kog koristi imaju i oni koji u njemu nisu direktno učestvovali.
Nezdrav autoritet živi upravo u mentalitetu oskudice. On druge doživljava kao pretnju i konkurenciju, pa ih kontroliše, ponižava ili isključuje, a o trećoj strani, o onima na koje će njegove odluke uticati, uglavnom i ne razmišlja. Čovek sa integritetom, s druge strane, zna da i on dobija kada dobijaju svi, i kada razmišlja o nekoj odluci, ne pita se samo šta je dobro za njega, pa čak ni samo šta je dobro za nas dvoje, već i šta je dobro za sve na koje će ta odluka uticati.
Zdrav autoritet uvek podrazumeva i integritet, i upravo je to jedna od najvažnijih razlika između zdravog i nezdravog autoriteta. Zdrav autoritet ljudi slede dobrovoljno, a nezdravi slušaju iz straha ili zato što od njega zavise.
Autoritet nam je potreban, i nema ničeg lošeg u tome da nekoga sledimo i da od njega učimo. Ali pre nego što to uradimo, dobro je da se zapitamo: da li ova osoba radi ono što govori? Da li se prema svima odnosi jednako, i prema onima koji nisu prisutni? Da li bi donela istu odluku i onda kada ona nije u njenom ličnom interesu? Ako je odgovor da, verovatno smo pred nekim ko ima i autoritet i integritet. Ako je odgovor ne, nije važno koliko je ta osoba moćna i na kojoj se poziciji nalazi.
A isto pitanje vredi postaviti i sebi. Jer ne mora niko od nas da bude direktor ili ministar da bi negde bio autoritet. Dovoljno je da smo roditelj, partner, kolega ili prijatelj. I tada je važnije od svega da li iznutra imamo svoj kompas, i da li po njemu živimo i onda kada nas niko ne gleda.
Manja Šumadinac